Kad sam došla u park ugledala sam Saru, ali nije bila sama....

Moj Dnevniče!

Dok sam polako išla prema parku i dalje sam razmišljala što me Sara treba...Štoviše, mami sam morala reći da idem u knjižnicu. Nisam joj mogla reći istinu.

Kad sam došla u park ugledala sam Saru na ljuljački, ali nije bila sama. Kraj nje je stajala Renata.

Nisam baš bila oduševljena, kroz glavu mi je prolazila scena iz škole, opet i opet...Sramota me i pomisliti na to!

Došla sam do njih teška koraka, izbezumljena. Mada sam mislila da me ništa više ne može iznenaditi.

Stala sam do Sare ignorirajući Renatu. A ŠTO SAM TREBALA? Sara je rekla:

- Lea, nakon što si ti otišla iz škole, Renata mi je priznala što ti je napravila. Jako joj je žao.

- Jesi li ti njezin odvjetnik?, bila sam ljuta.

- Stvarno mi je žao. - rekla je Renata.

- Sad sam te izgubila, dodala je.

Uzdahnula sam. Ako joj ne oprostim, izgubit ću prijateljicu. Teško je u školi biti sam, pogotovo meni, curetku kojemu je zaista teško biti sam!

- Dobro, ali moraš mi obećati da ćeš to sutra u školi ispraviti - rekla sam Renati jedva je pogledavši.

Zašto je ne mogu pogledati, pomislila sam, vjerojatno sam još ljuta.

Renata mi se objesila oko vrata.

Ali nisam je pogledala....

Nisam mogla. - Bok Sara, rekla sam: Vidjet ćemo se u školi sutra.

- Bok Lea, nemoj se ljutiti - pokušala me odobrovoljiti Sara.

Moj Dnevniče, treba mi vremena da ponovno steknem povjerenja u Renatu. Ne mogu jednostavno prežaliti i zaboraviti kako sam se jučer jadno osjećala....