Udruga Veranda
Marijin dnevnik
Ljubomora (IV.)

Kiki je imao popravni. Osjetila sam tu nervozu kod njega. Marina, cura iz njegove ulice koju sam srela u parku, rekla je da je najbolje da ga pustim neko vrijeme. Kaže, tata ga pritišće. Neće ga pustiti na more. I jesam, osim što sam dežurala na fejsu...

U četvrtak me jedna profka pozvala u knjižnicu da složimo neke police, kao u nikog drugog nema povjerenja osim u naš razred. Došle su Mima i Bea. Malo smo se zezale, složile što je trebalo.

Dogovorile smo se za bazen. 

Hihotale smo se školskim hodnikom i bilo je jako čudno, jer je sve odjekivalo...Nisam navikla na praznu školu....

Nemam pojma što me nagnalo odjednom da pogledam prema dvorani....Njih dvoje na klupici. 

Kiki i ona. 

Oblila me vručina, odjednom sam izgubila tlo pod nogama. Bea me prihvatila. Pogledala je u istom smjeru. A on...Čak nas ni tad nije vidio.

Mrzila sam je. Znam ja nju, iz treće ulice, plavuša.

Poželjela sam da ne postojim.

Kad sam došla kući, plakala sam do večeri. Bilo me tako sram. Srce mi se cijepalo.

Napisala sam nekoliko poruka, niti jednu nisam poslala. Ali nisam mogla izdržati. Oko 10 sati poslala sam: "Mogao si mi reći... Mislila sam da si drukčiji od drugih."

Nije se javio, oko pola 11 dolazi sms: "O čemu pričaš?"

Opet plač. 

Pitanja. Što li je radio s njom? Zašto mi nije reako? Koliko to traje? Zar je krio od mene? 

Zaspala sam u tome jadu.

Ujutro sam bila kao prebijena. Srce mi je tuklo samo na pomisao na onu klupicu.

Onda opet sms: "Hoćeš izaći van?"

Izašla sam. Našli smo se, bio je dobre volje.

Ali ja nisam. Rekla sam mu da je gotovo. Bio je tužan, povrijeđen...Ali nije upitao ništa...

 

Te večeri, razmišljala sam: njih dvoje na klupici, bili su popravni ispiti, oboje su sjedili pognute glave, ne preblizu, znam da se poznaju otprije, ali...

Je li moguće da sam ljubomorna?

 

 

09.07.2013.